Kon­cert za pam­će­nje, kon­cert za di­ve­nje. Gost mu­zič­ke ško­le Her­ceg No­vi je bio De­jan Si­na­di­no­vić is­tak­nu­ti srp­ski pi­ja­ni­sta re­dov­ni pro­fe­sor Fa­kul­te­ta mu­zič­ke umjet­no­sti u Be­o­gra­du. Na kon­cer­tu je bri­lji­rao iz­vo­de­ći Be­to­ve­no­vu So­na­tu op. 7 es-du­ru i Šu­ma­nov „Kar­ne­val u Be­ču”, pa No­vlja­ni ni­je­su šte­dje­li apla­u­ze.
Po­zna­ti i pri­zna­ti pi­ja­ni­sta uspio je da iz­bjeg­ne zam­ke i pre­bro­di pre­pre­ke te umje­sto da svo­je stva­ra­la­štvo pre­tvo­ri u stal­no od­ri­ca­nje on je u mo­ral­nom aske­ti­zmu na­šao po­dr­šku, jed­no­stav­nost i zgu­snu­tu sa­dr­ži­nu u svom iz­vo­đe­nju po­zna­tih kom­po­zi­to­ra. I kon­certom u Her­ceg No­vom po­ka­zao je da je iz­u­ze­tan, sa­mo svoj.
Šta je pre­sud­no uti­ca­lo na ovog pre­fi­nje­nog mu­zič­kog maj­sto­ra, stra­snog po­zna­va­o­ca mu­zi­ke ko­ji go­vo­ri „nje­go­va­ni” ru­ski. Za „Dan” je na­gla­sio da je pro­te­klih 10 go­di­na odr­žao pre­ko sto­ti­nu so­li­stič­kih re­si­ta­la na broj­nim evrop­skim fe­sti­va­li­ma u Fran­cu­skoj, Ita­li­ji, Špa­ni­ji, Polj­skoj, Nje­mač­koj, Bel­gi­ji, Švaj­car­skoj, En­gle­skoj, Cr­noj Go­ri, Grč­koj, Ki­pru, Dan­skoj, Ru­si­ji, Tur­skoj i Ru­mu­ni­ji.
- Uvi­jek ra­do do­la­zim u Cr­nu Go­ru. Mo­ja ma­ka je Cr­no­gor­ka ta­ko da se osje­ćam kao kod ku­će, iako sam pr­vi put u Her­ceg No­vom. Ima­te div­nu mu­zič­ku ško­lu i vri­jed­ne pe­da­go­ge ko­je zna­lač­ki vo­di di­rek­tor Na­da Na­đa Ka­ra­džić. Da stig­nem ov­dje ve­za je bi­la iz­va­nre­d­ni pe­da­gog Ire­na Mi­ju­ško­vić. Odav­de u Be­o­grad no­sim vi­še ne­go po­zi­tiv­ne uti­ske. Pri­je sve­ga to su mla­di mu­zi­ča­ri iz ci­je­le Cr­ne Go­re, iz­va­nred­no ta­len­to­va­ni. Uz ta­le­nat su i dru­ga­či­je od­go­je­ni, u pa­tri­ja­rhal­nom du­hu, što ni­je uobi­čaj­eno za ovo na­še vri­je­me i ne­ka­ko i sam pri­že­ljku­jem da na taj na­čin usmje­ra­vam mla­de lju­de. Ta­ko da su uti­sci vi­še ne­go po­volj­ni – ka­zao je pi­ja­ni­sta ža­le­ći što je bo­ra­vak u No­vom kra­tak pa ni­je mo­gao da iz­dvo­ji vri­je­me i po­sje­ti rod­bi­nu, „mo­je Ki­li­bar­de i Era­ko­vi­će” u Ba­nja­ni­ma.
Ka­že da je mu­zi­ka nje­gov vjer­ni pra­ti­lac, ali i vi­še od to­ga - „bi­la je na­jiz­ra­zi­ti­ji dio nje­go­vog bi­ća”.
- Mu­zi­kom sam se po­čeo ba­vi­ti ve­o­ma ra­no. Od sa­mog po­čet­ka sam na istom prav­cu, a to je ru­ska pi­ja­ni­stič­ka ško­la. Mo­ja pr­va pro­fe­so­ri­ca je bi­la ru­ska iz­bje­gli­ca Ol­ga Jan­ko­vić, maj­ka po­zna­te mu­zičke di­ve Kse­ni­je Jan­ko­vić. Po­sle to­ga na fa­kul­te­tu pro­fe­sor mi je bio Al­to Var­ne za­tim sam bio na mo­skov­skom kon­zer­va­to­ri­ju­mu „Čaj­kov­ski” kod Eri­sa Vi­ka­la. Ta­ko da se od gla­ve do pe­te sma­tram ru­skim đa­kom. To zna­či da sam išao svo­jim pu­tem, ko­ji sam gra­dio svo­jim ru­ka­ma – ob­ja­šnja­va on.
Uspio je da ob­ja­vi tri kom­pakt di­ska za špan­sko tr­ži­šte u iz­da­nju špan­ske ku­će „KNS Kla­sik”, na ko­ji­ma su se na­šle nje­go­ve iz­ved­be dje­la Šu­ma­na, Li­sta, Skr­ja­bi­na, Mo­kranj­ca i Fran­ka.
- Po­seb­nu pa­žnju sam obra­ćao na to ka­ko ra­de ču­ve­ni pi­ja­ni­sti. To su sve slav­ni maj­sto­ri. Čast je bi­ti sa nji­ma i po­no­san sam što sam pred­sjed­nik Evrop­ske aso­ci­ja­ci­je kla­vir­skih pe­da­go­ga. To ni­je­su sa­mo sjaj­ni mu­zi­ča­ri već i sna­žne stva­ra­lač­ke lič­no­sti. Mi­slim da smo svi mi ko­ji smo se or­jen­ti­sa­li u ovom prav­cu ima­li pra­vo i uspje­li. Sva­ko vri­je­me ima svo­ju avan­gar­du, a da­nas smo to mi i bo­ri­mo se za ne­što no­vo i na­pred­no, bo­ri­mo se za oso­be­ne na­ci­o­nal­ne mu­zič­ke sti­lo­ve.
Pro­lje­ć­na pi­ja­ni­stič­ka fe­šta u Be­o­gra­du po­sve­će­na kla­vi­ru či­ji je umjet­nič­ki di­rek­tor to naj­bo­lje po­ka­zu­je.
Sma­tra da je ogrom­na ulo­ga i zna­čaj mu­zič­ke kul­tu­re, jer „to je mi­stič­ki ri­tu­al u ko­jem čo­vjek uži­va i ko­ji je va­žan za sa­zri­je­va­nje sva­ke mla­de oso­be”.
- Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji pre­dsto­ji te­žak za­da­tak. Umjet­nost ge­ne­ral­no mo­ra da za­u­zme svo­je pra­vo mje­sto. Osim kon­cer­ta ov­dje, u No­vom, odr­žao sam dvo­dnev­ni ma­ster klas za uče­ni­ke i pro­fe­so­re Mu­zič­ke ško­le Her­ceg No­vi, a bio sam i u Ko­to­ru, Ce­ti­nju i Tre­bi­nju. I ovaj rad u Her­ceg No­vom je po­tvr­dio mo­ju te­zu da sva­ko pod­ne­blje ima svo­je mi­ri­se, svo­je bo­je i to­no­ve. To umjet­nik mo­ra do­bro da zna. Uko­li­ko du­blje i sna­žni­je osje­ća to svo­je pod­ne­blje, uto­li­ko će nje­go­vo di­je­lo bi­ti is­kre­ni­je, sna­žni­je, oso­be­ni­je. Pri­je će bi­ti pri­hva­će­no, pri­je će po­sta­ti svo­ji­na onih ko­ji ga pra­te, a to je pu­bli­ka. Ona je je­dan od onih sna­žnih uti­ca­ja sa du­gim i traj­nim dej­stvom - za­klju­čio je svo­ju pri­ču De­jan Si­na­di­no­vić
Z. ŠA­KO­TIĆ


Na­gra­de ni­jesu cilj

- Ka­da po­sma­tram svoj umjet­nič­ki put mo­gu da vam ka­žem da sam za­do­vo­ljan. Do­bio sam broj­na pri­zna­nja po­put na­gra­de „Emil Ha­jek” 1982. go­di­ne za in­ter­pre­ta­ci­ju Bram­so­vog kon­cer­ta op. 83, kao i na­gra­du Fran­cu­skog pi­ja­ni­stič­kog in­sti­tu­ta za naj­bo­ljeg ins­tru­men­ta­li­stu 1997. Go­de mi pri­zna­nja, ali... Do­bro je da na­gra­de i pri­zna­nja sti­žu, ali to ne pre­sta­vlja glav­ni cilj u ži­vo­tu – smatra Sinadinović.